Home » Razno » Kosa

Kosa

Napisao: Ivo Andrić

Pazarni dan u kasabi pun je svakojakih šumova i zvukova, rike goveda, blejanja stoke, poslovne vike i ljudskih dozivanja. Ali iznad svega toga čuje se kroz glavnu čaršiju metalni zvuk; to seljaci pazaruju i probaju kose kuckajući njima o kamene pragove magaza.

Dan, dan, dan… cin, cin… ten, ten!

Tako povazdan odjekuje čaršijom.

Slika Vladimira Kepića
Slika Vladimira Kepića

Seljak ne misli mnogo ni dugo unaprijed o poslovima, ali u trenutku kad posao svršava, on sav legne na njega i tada misli uporno, usredsređeno i nekako celim telom i svom snagom. Takav je posao i kupovanje kose.

Ovaj Vitomir je sa suncem sišao u kasabu sa svog strmog i visokog sela, oridao ono što je imao da proda i sad je pred njim prolećni dan i u njemu jedna misao i jedan posao: da kupi kosu.

Prvo malo porazgovara s ljudima i raspita, zatim prođe nekoliko puta, ispred svih gvožđarskih magaza, i najposlije se reši i uđe u onu koju najbolje poznaje. Trgovac ga pita šta mu treba, a on odgovara lukavo, nejasno i samo prelazi očima preko površine robe, tražeći kose. Najposle, malo se oda on, a malo pogodi trgovac, i šegrt iznese pred njega željene kose, umotane jutom, uvezane likom u snop, kao sablje.

Seljak čuči, vadi jednu po jednu, zagleda joj krivinu, boju i sjaj, opipava prstom rez, hvata je obema rukama, prinosi obrazu kao pušku i gleda niz oštricu, kao da nišani. Pljucka na čelik, liže ga i trlja. Pored njega stoji šegrt, sitan i krezub, a očice mu već igraju, lukavo i nedetinjski.

Kad izabere i odvoji dve-tri najbolje, seljak izlazi sa njima napolje i tu stane da kuca svakom kosom o kameni dućanski prag, jednom po jednom, dugo i pažljivo. Šegrt je pošao za njim i ne skida pogled sa kose, a on bi dao mnogo da se može osloboditi toga vižleta i ostati nasamo sa kosom koju ispituje; tako bi joj, čini mi se, lakše otkrio nedostatke. Trudi se da zaboravi i šegrta i sve oko sebe. Kucne kosom o kamen, pa je odmah prinese uhu, kao horovođa zvučnu viljušku, osluškuje dugi zvuk čelika i prati ga i onda kad ga niko više ne čuje. Izraz lica mu je potpuno zanesen i otsutan jer, idući za tim zvukom, on i nije tu u čaršiji, gde nema šta da radi i gde dolazi samo po nuždi, nego negdje u svcom čairu, u jeku kosidbe, gde čuje tu istu kosu kako, već nasađena i otkovana, sikće kao guja u travi i prevaljuje otkose u pravilnim polukružnim šarama niza strmu livadu.

Seljaci u prolazu zaustave se i zastanu trenutak-dva pokraj njega, osluškuju i sami, čine primedbe i daju savete, ili prosto kažu da sve to kucanje ne pomaže mnogo, jer nema više nekadašnjih varcarskih (Varcar, sada Mrkonjić Grad, mjesto u Bosni, nekad poznato po izradi dobrih kosa) kosa. Vitomir svakom odobrava, ali, u stvari, ide samo za svojim uhom i svojom mišlju.

Dugo tako kucka i osluškuje, dok i trgovac ne izgubi strpljenje, veliko i nasleđeno čaršijsko strpljenje, pa ne iziđe na vrata i ne stane mirnim glasom, u kom ima slabo savladane ljutnje, da ga savetuje i da mu preporučuje da izabere slobodno jednu od dvije najbolje.

- Ne treba ti misliti, Vitomire, dobra je koju god uzmeš, tu falinke biti ne može.

- Ja – kaže seljak, ali ne zato što je saglasan, nego da bi dobio vremena da razmišlja slobodno i nezavisno od trgovčevih reči.

Tu je ona što na tamnoj površini nosi krupan i Vitomiru nerazmljiv natpis zlatnim slovima “Boemhe & Sohn, Wiener Neustadt” , i koju seljaci zbog toga zovu Zlatka. Ima druga koju zovu Tirolka i koja je sva u tamnomodrim prelivima od kaljenog čelika; slova na njoj sitna i srebrna, a kao zaštitni znak: slika deteline sa četiri lista, i ona srebrna.

- Ne treba ti glavu lupati – navaljuje trgovac – vidiš pismo i sliku, djeteline.

- Ja, ja! – govori seljak rasejano, a u sebi dobro zna da pismo prevari i onoga koji ume da čita, a da slika opseni oči čoveku pa od onoga što gleda ne može da vidi ono što je u stvari.

- Ja, ja!

Svega toliko odgovara trgovcu, ali sam u sebi on neprestano govori, govori kosama, koje drži u rukama i koje su mu ispunile i vidno polje i sve misli i vezale celu pažnju, za koju je on u ovom lažljivom i podmuklom čaršijskom mravinjaku sposoban.

“Znam ja to, znam” govori on u sebi. “Sve što se piše i slika lijepo je da ne može biti ljepše i – sva ta ljepota traje dok čovjek ne kupi i ne plati, a onda počinje ono što nije lijepo, ono na čem svak zarađuje, a seljak gubi. Čuvam se ja ljepote i zlatom vezene jazije k’o guje u travi. Ali učuvati se ne možeš! Ne zna oštra trava na Dikavama šta su slova i slike, nego traži kosu. A kosa? Bar to znam šta je, nije mi ovo prva koju kupujem; dok je gledaš u dućanu ti bi reko sablja, bog dao, a kad je izneseš na onu kletu visinu dikavsku, nasadiš na kosište, otkuješ i staviš da kosiš, ona se, rospija švapska, topi u travi k’o vosak i nestaje pod belegijom k’o ledenica. Sve ja to znam!”

Tako govori Vitomir u sebi, pa opet kuca, čas jednom čas drugom kosom o kamen, i udarcima hoće da ih natera da kažu o sebi istinu koja se krije iza šarene laže i nerazumljive pisane reči.

Zatim opet uzima svaku pojedinu i dugo je gleda. U zlatnim i modrim vijugama na kosi on “čita” njenu sudbinu i vidi sav put koji je prešla dok je iz bela sveta došla do njega seljaka sa Dikave. Vidi – više sluti nego što vidi – rudnik iz kojeg je vađena gvozdena ruda, i nekakve peći u kojima je topljena, i kovnice u kojima je dobila ime i oblik kose, i stotine ruku kroz koje je posle toga prošla, od fabrike, preko trgovaca na veliko, preprodavaca u Beču i Sarajevu, preko reka i zemalja, vožena, nošena i pretovarivana, dok nije preko Romanije i Sjemeča na kiridžijskim kolima stigla u Višegrad. – I u svakoj je ruci ponešto ostalo, svak je od nje nešto imao. Svak.

Sve to naslućuje Vitomir mutno i nejasno, ali živo kao fizički bol. A sad, posle svega, treba da je kupi on i da se nosi s njom do njenog ili svoga kraja; mora jer drugačije biti ne može. “Ah, posustalice svjetska!” – Vitomir gnevno udari jače kosom o kamen, tako da trgovac ponovo podiže glavu iza tezge, i da i on sam, prenuvši se iz svog maštanja, zastade malo postiđen.

Posle dugog kucanja, premišljanja i oklevanja, najposle se reši za jednu od one dve kose. I to se ne reši nekako odjednom, kao kad čovek u vodu skoči. Tada nastaje još duže pogađanje sa trgovcem. (To zamori i samog trgovca, naviklog na beskonačno, ceremoniozno, neiskreno i uporno cenkanje. I on će večeras. kad dođe kući, umije se i sjedne za večeru, sa dubokim uzdahom reći ženi ono što joj je toliko puta rekao: “Ah, mučna je ova rđa seljačka; teža je njegova krajcara nego nečija forinta.”)

Kad najposlije pazari i plati, Vitomir pojaše svog konjića na kome je doterao prodane jabuke, a kosu zadene u prazne arare savijene na samaru, iza sebe.

Uz put je svratio i popio rakiju, porazgovarao s ljudima o svačemu pomalo, a najviše o kupljenoj kosi. Častio je dvojicu kumova koji su navalili i traže alvaluk; i sam je popio jednu, pa i dvije i tri više nego obično. Sve zbog kose. A sa sumrakom krenuo je uzbrdo, put svoga sela.

Mali konjić, pripijen uz strminu, kao mrav. Vitomiru se bistri u glavi, a rakija mu nekako ne muti pamet, bar tako se njemu čini, nego podiže klonulu snagu i hrabrost, izaziva svakojake misli, razapinje mu grudi i hoće da progovori i propjeva iz njega. Sad tek počinje da jasno gleda i dobro razumeva i sad bi tek, čini mu se, mogao da lepo razabere zvuk kose i da razgovara sa trgovcem kako treba. A to je uvek tako: dok je dole u čaršiji, on je zbunjen i nespretan, u svemu manji i pun nemoćnog nepoverenja u sve oko sebe, pa i sebe sama, a čim se iz one čaršijske vreve i teskobe i stane da se penje put Dikava, sve mu postaje jasno, vraćaju mu se snaga, sigurnost i vera u sebe. Tada sve vidi i razume. Ali, idućeg pazarnog dana sve će se ponoviti i neće biti ništa bolje.

Eto, to ga uvek ljuti i muči.

Ošine konja, pa se okrene i pogleda tu skupo plaćenu kosu koja ga je i danas toliko namučila a sad je tu, vezana iza njegovih leđa, nerazdvojna kao venčana žena. A ko će pravo i poptuno znati narav mrtvoj stvari? Ko zna da li je izabrao najbolju kosu? Ko zna da nije preplatio? Vidi izraz trgovačkog lica u trenutku kad su pazarili, ali ne ume da ga odgonetne, isto kao što ne ume da pročita ime fabrike. Ko zna da ova pirgava i kolasta, koju je dugo obrtao i najposle ostavio nije bolja i tvrđa od ove, iako je ova izgledala “glasnija” i “ljuća”. Sad je svršeno; za jednu se na kraju morao rešiti, ali sumnja ga muči jednako i nagoni da se obazire neprestano i da s nepovjerenjem, oštro i kivno posmatra svoju kupovinu.

Ivo Andrić
Ivo Andrić

Okrene se nadesno, vidi joj mrku petu, okrene levo, vidi joj vršak, kao čeličan polumesec na kome stvarni mesec, koji se upravo pomalja na nebu, ostavlja blag srebrnast sjaj. A svaki put kad se okrene, kaže svojoj novoj kosi po nekoliko reči koje su i ljubavnički nežne i dušmanske jetke.

- Jordami ti još malo, jordami. Nećeš dugo!… Ne znaš ti još u kakvo si se selo udala, mladice! Ti misliš da će neko gledati u tebe k’o od zakletve i čitati zlatna slova? Neće, ne boj se! Ne gledaju u nas ni na šareno ni na pisano. Nema ovdje lakoće ni kolajluka, ni travki, ni kosi, ni živa čovjeka… Pamtim ja kako nas je moj pokojni djed Ristan – krvav čo’jek! – išćerivo sve, i staro i nejako, da kupimo sijeno. Zvijezda pripekla, pa djeca padaju u neznan. Majka mu se moli da pusti djecu, a on se ispriječi na njih: “Kupi to sijeno, rđo! Meso vam se ne jede, koža vam se ne dere, pa zašto ste na ovoj božjoj zemlji nego da radite!”… Pamtim, iha, pamtim i gore od toga…

Vitomir se smješka kosi koja fino presijava po mesečini, i kroz stegnute zube, završava sa oštrom slašću u sebi:
- De, de! Udariću ja tebe sutra na bakvicu i pod čakanac, da sve iskre iz tebe vrcaju i da niz čaire odjekuje. Pa kad te stane piska pod mojom belegijom, vidjećeš šta su Dikave! Spašće s tebe sva ta gizda i varancija. Jakako! … Planina je ovo, gospoja, ljuta i velika planina!

Tu Vitomir ugleda na slaboj mesečini zaravan, zvanu Pod grabićem. Odmah se oseti bliže selu i zapeva iz sveg grla, zavi vučki i otegnuto, bez jasnih reči i određene melodije, kao da se nekom sveti i nekog izaziva.

Facebook Komentari

2 komentara

  1. Čudno mi je donekle kako jedan diplomata I svetski čovek zna tako tanane pojedinosti vezane za seljaka I njegovu kosu. Takvo proniknuće može the ima samo veliki književnici kakav je bio Ivo Andrić.

  2. Čudno mi je donekle kako jedan diplomata I svetski čovek zna tako tanane pojedinosti vezane za seljaka I njegovu kosu. Takvo proniknuće može the ima samo veliki književnici kakav je bio Ivo Andrić.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>